Aleksandra Prica ima sina kojeg je rodila pre 21 godinu. Čitavog života je bila vrlo, vrlo stroga majka. A sada je odlučila da svom sada već odraslom detetu objasni zašto je bila takva. I to pismom na društvenoj mreži LinkedIn, koje možete da pročitate i vi.
Njeno pismo sinu prenosimo vam u celosti:
“Vidi, sine! Moram ovo da ti kažem. Em moram, em mislim da je sada pravi momenat, da ne kažem: „Krajnje vreme“. Moram da pišem, jer tebi često, na jedno uvo uđe, na drugo izađe. Moja večna dilema je: Koliko toga ostane u tvojoj glavi?! Nemoj da kolutaš očima, ako ti se ne čita sada – ne moraš! Ostavi negde, trebaće ti jednog dana, to je sigurno.
Znaš kakva su bila vremena kada si se rodio? A znaš i kakva ti je majka? Nije, da me nije bilo strah od budućnosti u situaciji kada sam bila mlada, sa diplomom, bez posla. Nisam imala dilemu da li da te rodim? Ma kakvi, dete. Ni jednog jedinog minuta. Žao mi je bilo samo, što nije bilo moguće da tebe pitam da li to želiš. To bi stvarno bilo pošteno, mada verovatno nije moguće zbog toga što bi mnogi odgovorili odrečno, a mora da se živi. Zbog toga, što je to bila moja želja i odluka, ne duguješ mi ništa. Tako su se tada promešale karte. Postao si moj sin, a ja tvoja mama.
Tebi je, verovatno, ponekad bilo žao što ja nisam bila mama, kao ostale mame. Znaš, ono, da sve dopuštam i sve povlađujem, jer si ti, kao mali?! Vidiš, nisam bila baš zbog toga da ti sada, a ni kasnije, ne bi bilo žao što si baš meni, pao u zagrljaj prvi put, pre 21. godinu. Zbog toga, u igri smo menjali uloge. Ja sam bila Nikola, ti si bio mama. Tako sam mogla da vidim kako ti mene vidiš, a i ti si nekad bio iznenađen kada ja tebe imitiram. Hahaha, bila je to jedna od naših omiljenih igara, dok smo imitirali jedno drugo.
Moram da ti kažem, da se uopšte ne kajem što ti nisam nacrtala ni jedan crtež, napisala sastav i rešila zadatak iz matematike. Samo sam ti pomagala da shvatiš, razmišljaš, i na kraju – rešiš sam. Prvo da bi shvatio, šta je čiji zadatak. Drugo, da bi razumeo da nemaš talenta za sve i da ni ti, kao i bilo ko drugi na ovoj zemaljskoj kugli, nije talentovan za sve. Da u životu moraš da radiš i ono što ne voliš. Treće, da bi pronašao ono za šta si najsposobniji i ono što voliš da radiš. Četvrto, da ti ne bi palo na pamet da se kitiš tuđim perjem, majčin sine. Da ne budeš kukavica.
Jer, ne mogu ja, majčin sine, ni tebi da tolerišem ono što kod drugih ne podnosim. Ne kajem se, ni što se nisam mešala u tvoje sukobe sa drugom decom. Svaki put, kada sam te čula u dvorištu, ja sam virila sa terase, sakrivena iza cveća, grčevito se držeći za ogradu. Nekad su mi se i nokti urezali u dlanove, koliko sam bila besna na one dečake sa kojima si bio u raspravi. Ma, znaš šta? Došlo mi je da im skočim dole, odmah. Nisam. Samo sam pratila da ne dođe do većeg sukoba i puštala te naučiš da se boriš. Sam. Jer, neće mama uvek biti tu da te brani, a najveće bitke u životu čovek obično mora da dobije sam.
Kako da ti kažem? Kada sam te rodila, zdravog i pravog, greh bi bio da te upropastim. Zbog toga, nisam htela ni da ti pravdam neopravdane izostanke. Da naučiš da se od odgovornosti ne može pobeći. Može se samo bežati od obaveza, ali ne i pobeći. To si već shvatio, da nastavim dalje…
Verovatno naslućuješ da mene nije fascinirala tvoja Vukova diploma?! Nisam htela da te dižem u nebesa zbog nje, mada sam bila jako srećna. Znaš zašto? Zato da ne poletiš previsoko, ni zbog jedne slave. Da naučiš, da nema lovorovog venca koji nije uvenuo. Da na vreme saznaš da nema večne slave i da nema večne sreće, čak i kada se ona i ostvari. Da se odmah mora dalje, kao da ništa nije bilo. Ispočetka. Odlično znaš kako izgleda dodela medalja i pehara: Podele im medalje, cveće, stisnu ruku, fotografišu. Nakon toga siđu sa trona. I? Postave pred njih još veća očekivanja. Zato, nemoj mnogo da se zanosiš.
Znam da vidiš svašta, razne nepravde, preskakanja, podvlačenja, uvlačenja. Toga je bilo i biće. Nemoj da te to razočara. Glavu gore i guraj napred. Svojim putem. Kad smo već kod glave, ne znam šta ćemo sa njom? Ne mogu ti reći šta je bolje: Da li da je držiš uspravno, tako da štrči iz gomile, ili da je saviješ? Moraćeš sam da odlučiš. Reći ću ti samo posledice: Ako rešiš da je držiš visoko, vazda će ti glava biti na puškomet. I Kurti i Murti. Takvi, što tako drže glavu, jako bodu oči, pa se razna koplja lome oko nje. Sad, za ovaj položaj glave, trebaju ti jaka kičma i jak karakter. Kad promaše glavu, udaraju gde stignu.
Ako ti kažem: Sagni glavu, znam šta ćeš me pitati. Zbog čega ja to nisam uradila? Nisam htela. Sve odluke su bile moje i ne kajem se. Tako i ti. Radi ono zbog čega se nećeš kajati i zbog čega ti se neće gaditi da se pogledaš u ogledalo.
Znaš kada sam shvatila da sam na putu da uspem? Da radim nešto temeljno dobro? Onog dana kada si mi prvi put tražio novac za dva sladoleda. Na moje pitanje: – Šta će ti odjednom dva sladoleda? – Odgovorio si: – Da kupim i mom drugu. Ne mogu ja da jedem, a on da gleda. – Tada si me jako usrećio. To je bio prvi siguran znak da treba da nastavim u istom pravcu, istom snagom.
Želim da znaš da sam videla i ono što ti nikad nisam rekla. Da ti se zahvalim, što si bio sve vreme sa mnom u našoj maloj barci, na pučini koje je jako retko bila mirna. Što si svojim ručicama pomagao svom snagom da njome lakše vladam. Nekako, uvek si znao kada mi je teško, pa me nisi ništa pitao. Samo si se trudio da se izmotavaš, da bi me razveselio. Da se nametneš i pokažeš da niko nije važniji od tebe. Da se, onako malen, postaviš kao zaštitnik. Iako nejak, da staviš svima do znanja da nema šale kada je tvoja mama u pitanju.
Sada si veliki i treba da znaš da te mama nije tapšala po ramenu, samo da ti ne bi tapkao u mestu. Plašila me je pomisao da možeš postati „mamin sin“. Nisam želela da živiš moj, jer sam te rodila da bi živeo svoj život. Verujem da je korisnije da te ne čuvam od pada, nego da te naučim kako da se dočekaš ako padneš. I što je najvažnije, kako da ustaneš. Zbog toga, veruj, lakše bi mi bilo da sam ja uradila sve domaće zadatke, crteže, sastave. Da sam rešavala sukobe umesto tebe, umesto da strepim i navijam, sakrivena iza cveća na terasi.
I najvažnije! Nisam se žrtvovala zbog tebe, nego sam ti se posvetila. Ako ti nekad neko kaže da se zbog tebe ili za tebe žrtvuje, iza toga obično sledi neka emotivna ucena. Budi oprezan. Osim u matematici, postoje još neki aksiomi. U životu. Na primer, to je majčina ljubav. Ona se ne dokazuje. Zbog toga, suvišno je govoriti o ljubavi. Zato, sine, o njoj nikad ne pričam. Stojim uvek na tribini tvog života, i kada me vidiš i kada me ne vidiš. I navijam za tebe. I uvek ću. I ako tribine budu prazne, imaš jednog sigurnog navijača. Zato, samo napred, svojim putem. Ne obraćaj pažnju na mene. Nema potrebe, jer – tu sam!
Hajde sad. Glavu gore i trči. Trči, Nikola sine, trči…”
Izvor: Telegraf.rs
dnevno24.com